У јединственом споју философије, теологије, књижевности, психологије и културе вина, у Крњеву је 26. септембра одржан „Симпосион о љубави – омаж Платоновом ‘Симпосиону'“, научни скуп који је једну од најстаријих и највећих тема људске мисли – љубав – сагледао из различитих перспектива савремене хуманистичке мисли.
Симпосион је организовала Секција за историју медицине Српског лекарског друштва, а домаћин скупа био је Подрум Радовановић у Крњеву. Већ сам назив скупа, уз који је стајао изворни грчки наслов Платоновог дела Συμπόσιον ἢ Περὶ Ἔρωτος („Гозба или О љубави“), упућивао је на основну замисао организатора: да се, више од два миленијума после Платона, поново отвори разговор о природи љубави, њеним различитим облицима и њеном месту у човековом постојању.
Фото: програм Симпосиона, снимак екрана
Посебност Симпосиона огледала се управо у његовом интердисциплинарном карактеру. У раду скупа учествовали су еминентни универзитетски професори и научни истраживачи из различитих области, па љубав није разматрана као издвојени философски појам, већ као феномен који се може осветлити из философског, теолошког, књижевног, психолошког и културолошког угла. Од Платона и античких митова о Еросу, преко хришћанске мисли и Светог Августина, до Фројда и Јунга, Толстојеве Ане Карењине, Шекспира и Омара Хајама, различита излагања показала су колико је питање љубави истовремено древно и увек савремено.
Сам амбијент није био случајно одабран. Попут античког симпосиона, у којем су разговор, вино и гозба чинили делове једне целине, и скуп у Крњеву замишљен је тако да научни разговор изађе из уобичајених конференцијских оквира. Програм је започео доласком учесника у виноград и бербом грожђа, настављен је научним излагањима и расправом, а завршен заједничком гозбом.
Симпосионом је председавао др Зоран Вацић, председник Секције за историју медицине и генерални секретар Српског лекарског друштва, док је власник Подрума Радовановић Миодраг Мија Радовановић понео симболичну титулу симпосијарха, непосредно преузету из традиције античког симпосиона.
Фото: насловна страна програма Симпосиона, снимак екрана
Научни део скупа отворио је проф. др Часлав Копривица излагањем „Љубав(и) – прилог номенклатурној егзегези„. Инспирисано, између осталог, делом Еротски феномен француског философа Жан-Лика Мариона, излагање је феномену љубави приступило из перспективе савремене феноменологије.
Проф. др Јован Бабић говорио је о „Разлогу љубави„, разматрајући особеност љубави и доводећи је у однос са љубазношћу као моралном дужношћу. На тај начин отворено је важно питање границе између онога што се у међуљудским односима може захтевати као морална обавеза и љубави која се, по самој својој природи, не може једноставно прописати.
Владимир Ђурђевић је у излагању „Ерос као Фанос„, кроз детаљно разматрање различитих митова о Еросу, указао на његову светлосну природу и на начин на који се она у Платоновој мисли спаја са жудњом.
Проф. др Владимир Милисављевић у излагању „Нелагодност у љубави“ довео је Платоново промишљање љубави у везу са психоаналитичком мишљу Сигмунда Фројда, док је др Бојан Јовановић, говорећи о „Почетку љубави„, феномен заљубљености разматрао и у светлу Јунговог учења о архетиповима. Насупрот томе, др Маринко Лолић се у излагању „Дијалог Гозба, или Платонова магија љубави“ вратио самом Платоновом тексту и тумачењу Сократовог лика. Наслови и редослед ових излагања забележени су и у званичном програму Симпосиона.
Фото: учесници Симпозијума о љубави у производњи Подрума Радовановић, аутор фотографије: Павле Радновић
Посебну целину чинила су излагања која су феномен љубави повезала са вином и књижевношћу.
Проф. др Ева Камерер говорила је на тему „Љубав и вино: мистерија тероара„, указујући, између осталог, на еколошку димензију виноградарства, док је др Зоран Вацић у излагању „Carpe diem: љубав и вино у рубаијама Омара Хајама“ анализирао мотиве љубави и вина код великог персијског песника, истичући значај проживљавања пуноће тренутка.
Проф. др Јасмина Ахметагић је у излагању „Зашто љубав није довољна (случај Ане Карењине)“ анализирала један од најпознатијих женских ликова светске књижевности. Указала је на инфантилност Ане Карењине и токсичну природу њене љубави, постављајући питање шта се дешава када љубав остане затворена у сфери душевног и сентименталног и остане без духовне димензије.
Фото: ранохришћанска Трпеза љубави, Катакомбе Прискиле, Рим (2-4. век), извор: wikimedia.org
Посебно место на Симпосиону имала су два излагања у којима је феномен љубави разматран из хришћанске перспективе.
Проф. др Зоран Кинђић је у излагању „Однос љубави, лепоте и знања“ указао на додирне тачке Платоновог и хришћанског разумевања љубави и лепоте. У оба случаја чулна лепота не представља последњи хоризонт човековог стремљења, већ упућује на лепоту која је надилази. Полазећи од платоновске мисли да се слично познаје сличним и да истинску лепоту може спознати онај чија је душа за њу пријемчива, Кинђић је указао на сродност са светоотачким искуством према којем познање Бога није само интелектуални чин. Искуство божанске љубави доступно је човеку који се отвара дејству благодати Духа Светога. Управо зато, наглашено је, душевну и сентименталну љубав не треба поистовећивати са духовном љубављу.
У хришћанском виђењу, у којем је Бог љубав, а човек и после пада носи печат своје боголикости, љубав постаје пут ка Богу и ближњем. Посебна пажња посвећена је Христовој заповести о љубави према непријатељима, чије испуњење, према искуству Светог Силуана Атонског, превазилази пуку снагу људске воље и претпоставља благодат Духа Светога. Позивајући се и на речи апостола Павла да „знање надима, а љубав изграђује“, Кинђић је указао на разлику између чисто разумског знања и познања које се рађа из љубави. Живи Бог се, у таквој перспективи, не познаје искључиво разумом, него кроз смирење, љубав и духовно искуство: што човек дубље учествује у духовној љубави, то дубље познаје Бога и учествује у истинској лепоти. Тема Кинђићевог излагања у програму је управо означена као однос љубави, лепоте и знања.
Други хришћански приступ представио је др Марјан Алексић у излагању „Од cupiditas до caritas: пут љубави код Светог Августина„. Полазећи пре свега од Августинових Исповести, Алексић је представио духовни пут великог западног Оца Цркве као историју преображаја љубави. За Августина проблем није у самој човековој способности да воли, нити се хришћански живот може разумети као одрицање од љубави, већ је пресудно питање шта човек воли, како воли и којим поретком воли. У том контексту, cupiditas означава неуређену љубав, ону која се везује за пролазна добра као да су коначна и од њих очекује оно што она не могу дати, док caritas означава преображену и правилно усмерену љубав – љубав према Богу као највишем Добру и према човеку и створеном свету у њиховом правом поретку. Посебна пажња посвећена је Августиновом појму „ordo amoris – поретку љубави“. Човеков духовни проблем није то што воли, него што његова љубав може бити неуређена: он може мање добро волети као највише, пролазно као вечно, а створено очекивати да испуни место које припада Богу. Пут од cupiditas ка caritas зато је пут преображаја саме љубави, којим расуто и немирно срце поново проналази свој прави центар и свој починак у Богу.
Тако су се на Симпосиону сусреле две велике традиције промишљања љубави – платоновска и хришћанска – не као истоветне, него као два велика духовна и интелектуална хоризонта у којима питање љубави постаје неодвојиво од питања лепоте, добра, истине и коначног човековог назначења.
Фото: др Зоран Вацић уручује повељу Миодрагу Мији Радовановићу, аутор фотографије: Павле Радановић
Након излагања уследила је расправа, која је омогућила да се различити приступи љубави додатно сучеле и повежу. Сам програм предвидео је да се научни део заврши расправом и доделом сертификата, а да потом уследи гозба.
На крају научног дела Симпосиона др Зоран Вацић, председник Секције за историју медицине СЛД и генерални секретар Српског лекарског друштва, уручио је велику златопечатну повељу власнику Подрума Радовановић и симпосијарху Миодрагу Мији Радовановићу, у знак захвалности за домаћинство и допринос одржавању овог несвакидашњег научног скупа.
У част Симпосиона, Подрум Радовановић припремио је и ‘Философско вино’, које је као успомена на овај јединствени скуп поклоњено свим учесницима. На етикети „Философског вина – Симпосион о љубави“, каберне совињона Réserve, уз лик Платона исписани су грчки назив Συμπόσιον ἢ Περὶ Ἔρωτος и датум одржавања скупа – 26. септембар 2026. године. Тако је и само вино постало својеврсни спомен на сусрет, али и духовита и пажљиво осмишљена веза са античким значењем симпосиона.
Фото: „Философско вино“, Подрум Радовановић, архива редакције
У томе се можда најбоље огледала и особеност читавог догађаја. Симпосион у Крњеву није био само низ научних реферата о љубави. Од бербе грожђа којом је дан започео, преко разговора о Платону, Еросу, хришћанској љубави, књижевности и вину, до завршне гозбе, настојало се да се оживи нешто од изворне идеје симпосиона као сусрета, разговора и заједништва.
Платоново питање о Еросу тако у Крњеву није третирано као тема која припада само историји философије. Напротив, различити приступи показали су да питање шта значи волети и данас отвара нека од најдубљих питања о човеку: о његовој слободи и жељи, односу према другом, лепоти и знању, телесном и духовном, пролазности и вечности.
Управо је у том сусрету древног питања и савременог научног разговора лежала посебност „Симпосиона о љубави“ – скупа који је Платоновој Гозби одао омаж не тако што ју је само тумачио, него тако што је, у другачијем времену и на другачијем месту, поново отворио разговор о љубави.
Приредила редакција портала „Живот Цркве
Насловна фото: архива редакције
